2019-11-22 18:32:03

БРАНКОВИ ДАНИ

Свечано затварање Културне и духовне манифестација “Бранкови дани у Вуковару” ове године је организовано 13. октобра поред цркве Свете Петке на Доброј води.

Након беседе о Бранку Радичевићу у програму су учествовали ученици Гимназије из Вуковара, Етно-група „Ђурђевак“ из Боботе, КУД „Слога“ из Вуковара, Српско певачко друштво „Јавор“ и тамбурашка секција КУД-а „ Бранислав Нушић“ из Борова. Након завршетка културно-уметничког дела програма ученицима су додељене награде „Ружица Радичевић“ за најбоље литерарне радове који су се бавили следећим темама: Моја срећа, Срећа и Која је срећа највећа. Међу награђеним ученицима је и Ивана Жујић, ученица IV1 EKT наше школе. Упућујемо јој срдачне честитке на освојеној награди и објављујемо њен рад.

 

СРЕЋА

Постављам себи питање: „Ивана, јеси ли срећна, и, ако јеси, шта те чини

срећном?“ Грозничаво размишљам јер време пролази, а празан папир ме опомиње да морам нешто брзо да смислим. Можда би најједноставније било да напишем да нисам сигурна јесам ли срећна јер, можда, нисам у стању да препознам срећу у својој непосредној близини. И, онда, одједном, пред очи ми искрсну моји најближи – моја породица, њихове шале, весела и ведра, насмејана лица.

Одједном, све постаје лако, једноставно, а реченице почињу да се нижу на папиру као бисери у ђердану. Моји рођени су највећа драгоценост у мом животу, носим их и чувам у свом срцу као што шкољка чува своје бисере у својим недрима. Једном је неко рекао да је срећа ту негде, око нас, само треба да је препознамо. Ако је препознамо, пронашли смо смисао свог живота, а смисао је – породица, вечна подршка и утеха, једино што је трајно у овом пролазном свету. Волим их јер знам да ће ми љубав вратити љубављу. Када заједно одемо на литургију, осећам да се породична и Божија љубав укрштају и дају му снагу да полетим и да загрлим читав свет. Срећна сам када су људи које волим срећни. Срећна сам што ми је овај живот дарован да га живим како најбоље умем и знам, да правим грешке и учим на својим грешкама, потпуно свесна да овај живот није бајка. Када је тешко и када не знам како ћу даље, једно сигурно знам, а то је да ме је Бог створио да носим свој терет живота на леђима и да ту, око мене, живе људи који ће преузети део терета с мојих нејаких плећа.

Захвална сам Господу што смо моја породица и ја здрави, што имамо све што нам треба да бисмо били срећни. Ако је живот тежак, онда је то само зато што смо га ми тако себи објаснили и што смо препуни тешких, туробних мисли. Међутим, ако су наше позитивне мисли усмерене према животу и живот ће нам бити такав. Бићемо срећнији и испуњенији.

                                                                                                                                             Ивана Жујић, IV1 EKT

 

Актив српског језика

 


Tehnička škola Nikole Tesle - Vukovar